Kada odrastemo iz detinjstva pamtimo samo ono što je bilo drugačije i lepo. Vreme, na svu sreću, izbriše ili ulepša svaku lošu uspomenu.
Sećate li se takmičenja iz matematike, na kom ste učestvovali u trećem razredu osnovne škole? Sećate se, naravno, jer je bilo bitno, jer ste tada vi bili posebni, jer ste možda pobedili druge, a najviše se sećate, jer ste, tom prilikom, pobedili sebe.
Učestvovanje na takmičenjima, smotrama i konkursima u bilo kojoj oblasti i na bilo kom nivou ima dalekosežno pozitivne uticaje na kognitivni, emocionalno-socijalni i fizički razvoj dece.
Pripremom za takmičenje učenici stiču naviku da ulože dodatni trud, povećavaju svoje dotadašnje kapacitete za učenje ili vežbanje neke aktivnosti, razvijaju pažnju, koncentraciju i volju, uče da bolje povezuju činjenice, dublje razumeju pročitano i konačno postaju neko ko u tako „malim godinama“ zna i može nešto više od drugih.
Izlaskom na samo takmičenje deca vežbaju izradu testa, koji se u velikoj meri razlikuje od redovnih školskih provera. Uče da savladaju tremu, ukoliko takmičenje podrazumeva nastup. Uče da se bore u timu, da se povežu i sarađuju, ako je takmičenje timskog karaktera. Učenici se na takmičenjima, po prvi put, upoznaju i sa eksternom procenom znanja.
Da bi takmičenja donela dobrobiti koje nesumnjivo mogu da donesu, potrebno je učenike uvesti u „svet“ takmičenja već na samom početku školovanja, dok je škola još uvek obojena igrom. Zadatak je nastavnika da otkriju dečije talente, a onda postepeno, pažljivo i bez pritiska da razvijaju kod njih želju da rade više, da ih usmeravaju, podržavaju i hrabre, sve dok je potrebno.
Kako, u stvari, takmičenja utiču na budući lični i profesionalni uspeh učenika?
Izlazak iz svakodnevnog okvira aktivnosti, sticanje novih, često zanimljivijih znanja koja nisu poznata ostalim vršnjacima, individualni rad sa nastavnikom-mentorom, objektivnija provera znanja, ozbiljnost čitave organizacije koja prati svako takmičenje, sve to utiče da samopouzdanje učenika i tokom tog procesa raste, iz dana u dan, čak i bez obzira na sam ishod takmičenja. Pobjeda je i osvojeno mesto na takmičenju, ali je pobeda i iskustvo „neuspeha“! To iskustvo „neuspeha“ je ono koje suštinski jača karakter, daje mentalnu snagu i sazreva naše takmičare brže i prirodnije za neke buduće borbe. U tom procesu još jednu važnu ulogu imamo i mi odrasli, nastavnici i roditelji. Mi smo ti koji bi trebalo da objasnimo hrabroj deci-takmičarima da je, kada se desi, iskustvo „neuspeha“ dragoceno, ali i da je put do cilja, a ne sam cilj, ono što je najvažnije, ono što ih bogati i podstiče da danas budu bolji nego što su bili juče.
Ta znanja i veštine koje su učenici stekli tada, u detinjstvu, kroz borbu koja je kalila njihov karakter, ostaju zauvek njihove prednosti. I kako godine budu prolazile, naši takmičari će blistati sve više, postajaće sposobni ljudi, oni koji mogu sve, samo zbog toga što su davno, dok je još sve bilo obojeno igrom, naučili da se potrude, a onda i pobede!
