Када одрастемо из детињства памтимо само онo што је било другачије и лепо. Време, на сву срећу, избрише или улепша сваку лошу успомену.
Сећате ли се такмичења из математике, на ком сте учествовали у трећем разреду основне школе? Сећате се, наравно, јер је било битно, јер сте тада ви били посебни, јер сте можда победили друге, a највише се сећате, јер сте, том приликом, победили себе!
Учествовање на такмичењима, смотрама и конкурсима у било којој области и на било ком нивоу има далекосежно позитивне утицаје на когнитивни, емоционално-социјални и физички развој деце.
Припремом за такмичење ученици стичу навику да уложе додатни труд, повећавају своје дотадашње капацитете за учење, или вежбање неке активности, развијају пажњу, концентрацију и вољу, уче да боље повезују чињенице, дубље разумеју прочитано и коначно постају неко ко у тако „малим годинама“ зна и може нешто више од других.
Изласком на само такмичење деца вежбају израду теста, који се у великој мери разликује од редовних школских провера. Уче да савладају трему, уколико такмичење подразумева наступ. Уче да се боре у тиму, да се повежу и сарађују, ако је такмичење тимског карактера. Ученици се на такмичењима, по први пут, упознају и са екстерном проценом знања.
Да би такмичења донела добробити које несумњиво могу да донесу, потребно је ученике увести у „свет“ такмичења, већ на самом почетку школовања, док је школа, још увек, обојена игром. Задатак је наставника да открију дечије таленте, а онда постепено, пажљиво и без притиска да развијају код њих жељу да раде више, да их усмеравају, подржавају и храбре, све док је потребно.
Како, у ствари, такмичења утичу на будући лични и професионални успех ученика ?
Излазак из свакодневног оквира активности, стицање нових, често занимљивијих знања која нису позната осталим вршњацима, индивидуални рад са наставником-ментором, објективнија провера знања, озбиљност читаве организације која прати свако такмичење, све то утиче да самопоуздање ученика и током тог процеса расте, из дана у дан, чак и без обзира на сам исход такмичења. Победа је и освојено место на такмичењу, али је победа и искуство „неуспеха“! То искуство „неуспеха“ је оно које суштински јача карактер, даје менталну снагу и сазрева наше такмичаре брже и природније за неке будуће борбе. У том процесу још једну важну улогу имамо и ми одрасли, наставници и родитељи. Ми смо ти који би требало да објаснимо храброј деци-такмичарима, да је, када се деси, искуство „неуспеха“ драгоцено, али и да је пут до циљa, а не сам циљ, оно што је најважније, оно што их богати и подстиче да данас буду бољи него што су били јуче.
Та знања и вештине које су ученици стекли тада, у детињству, кроз борбу која је калила њихов карактер, остају заувек њихове предности. И како године буду пролазиле, наши такмичари ће блистати све више, постајаће способни људи, они који могу све, само због тога што су давно, док је још све било обојено игром, научили да се потруде, а онда и победе!
