Prskalicaaa! Prskalicaaa! – urla Saša sa kapije.
Za tili čas, svi smo na okupu. Skidamo se u gaće. Preskačemo ogradu i trčimo prema ćošku. Po zvuku bismo rekli da dolazi iz Smederevske. Cupkamo s noge na nogu, što zbog vrućeg asfalta, što zbog nestrpljenja.
Evo je!!! Juriiiš!!!
Trčimo duž Čarli Čaplina, vrištimo i pljeskamo se po golim stomacima. Komšije se krste, prolaznici čude, a vozač gradske čistoće pokušava da pobegne. Brzo skreće u Ljube Stojanovića, pa u Jaše Prodanovića. Mi se vraćamo u Stojana Novakovića, izbijamo na parkić i kod paviljona istrčavamo ravno na cisternu. Skačemo i vrištimo pomahnitali od sreće i ledene vode.
Bežite! Razlaz! Kifeli! – tera nas vozač rukama.
Mi nastavljamo započetu turneju…
„Posle sunca pada kiša”, priča Jasminke Petrović
Tako je bilo nekada! Danas, nažalost, deca ne provode dovoljno vremena napolju. Sigurno je da bi i današnja deca silno želela da se upuste u sličnu avanturu, kakvu je opisala naša poznata književnica, pišući o svom detinjstvu, šezdesetih godina prošlog veka u Beogradu.
Nažalost, savremeni trenutak i tako akutni problem bezbednosti dece, čine da nam opisana avantura izgleda fikcionalno i sasvim nerealno!
Ipak, želimo da istaknemo koliko je i zbog čega značajno da deca borave, igraju se, istražuju i uče na otvorenom, u prirodi!
Na otvorenom su deca više i intenzivnije fizički aktivna, pa tako mogu da razviju i unaprede sve svoje motoričke potencijale.
Boravak i igra u prirodi utiču i na kreativnost. Deca često moraju sama da otkriju i izmaštaju sa čim bi se i kako mogla igrati.
Aktivnosti napolju utiču i na buđenje i dalju izgradnju kako intelektualnih, tako i socijalnih sposobnosti. Otvoreni prostor je, čak i kada je poznat, uvek pun novina i kao takav pruža značajnu kognitivnu stimulaciju, a ako se aktivnost odvija u grupi onda deca uče da sarađuju, da komuniciraju i budu prilagodljiva.
Deca, koja češće i duže u različitim aktivnostima borave napolju, bolje spavaju i jedu, podižu nivo D vitamina, pa su pod manjim stresom i bolje raspoložena i konačno tako smanjuju ono vreme koje bi, možda, neko od njih proveo i ispred „ekrana“, što je već samo po sebi višestruka dobrobit.
U prirodi, deca uče i da razumeju, a zatim i da cene samu prirodu. Neposredni kontakt, sa svim što postoji u prirodi, posebno za decu koja žive u urbanim sredinama, zaista je uvek nezaboravan.
Aktivnosti napolju, konačno, podstiču dečiju nezavisnost i sposobnost da samostalno donose odluke, što zajedno veoma pozitivno utiče na njihovo samopouzdanje.
Okolnosti su se promenile i onaj stepen slobode s početka priče više nije moguć! Ali je moguće nešto drugo! Moguće je da neka dobra škola ima veliko, uvek sunčano dvorište, puno zelenila i prostora za igru i samostalno otkrivanje nečeg novog. Moguće je da neko ima vikendicu na Kosmaju i da je to dvorište još veći izazov. Moguće je da Tašmajdanski park još uvek ima neki skriveni kutak, koji može da pruži malo avanture! Moguće je da stariji brat povede mlađeg brata do Velikog Ratnog Ostrva da gledaju retke ptice! Moguće je da cela porodica prošeta, kroz šumu, do spomenika Neznanom junaku dok pričaju o našoj slavnoj istoriji.
Moguće je da mi odrasli, moramo danas biti kreativniji nego ikada, kako bi naša deca boravila što više na otvorenom! Moramo učiniti da avantura bude bezbedna, a da ostane i dalje avantura, ono što iskače iz uobičajenog, ono što pamtimo!